Ukrasna flaša - dekupaž i kanap

Ukrasnu flašu sam pravila prijateljici za rodjendan, ona voli jednostavne stvari pa sam morala da vodim računa da ne preteram. Flašu je dobila napunjenu likerom od drenjina. Tata i ja smo letos nabrali dosta za kompot koji obožavam pa mi je palo na pamet da pravim i liker koji do sada nisam probala. Ovaj recept sam koristila i mogu da vam kažem da mi se dopada i da ako opet pravim, sigurno ću ponovo po ovom receptu. Evo fotografija flaše:

Flašu sam prvo dobro obrisala alkoholom da nema masnoće, zatim sam natapkala sunđerom mešavinom lepka za drvo i akrilne bele boje, tek posle toga sam bojila akrilnom bojom. Onda salveta, lepila sam mešavinom lepka za tapete sa malo lepka za drvo, onaj transparentni ali samo malo. Posle sušenja, kanap od kudelje sam motala odozgo, prvo stavim malo lepka i onda motam. Zatim sam isekla parčiće kanapa koje sam zalepila i na svakom kraju dodala po polu-perlicu, njih mislim da sam dobila od Nene. Kasnije kad se lepak osušio sam kanap sunđerom natapkala zlatnom bojom.

Zlatnom bojom sam i ovaj deo natapkala, mada nisam sigurna šta predstavlja ali mi je tako bilo zanimljivije. Lakirala sam 2 puta akrilnim lakom.

Ne mogu da odolim a da vam ne pokažem ko me u zadnje vreme maltretira, nervira i uveseljava :-) Ovi mališani...
Samo jedna ovca ima jedno, svi ostali do sada su blizanci. Bilo je i problema, neke moramo i da dohranjujemo ali za sada uspevamo sa svima da izadjemo na kraj. Ovi su od prekjuče:

Imamo pet jarića ali mnogo skaču i ne mogu da ih slikam, ovaj je bio miran pa sam nekako uspela...

Toliko od mene za sada.

Moje selo - Skrvenica

Nisam imala puno vremena i morala sam da napravim pauzu, zato me nije ni bilo. Išla sam i na 5 dana u selo i želim da vam pokažem nekoliko fotografija. Išla sam sa mojom tetom, lepo smo se provele, brale smo šljive, pasulj, nije nam bilo dosadno. U selu nije ostalo puno ljudi, tako da svake godine propada sve više. Tamo sam provodila uglavnom raspuste, a nekoliko godina sam išla svakog vikenda i uvek sam pričala da je to moj dom. Tamo je rodjena moja mama, ona ima još dve mladje sestre. A jedino moj deda je ostao na imanju, većina od trinaestoro dece su otišli u Bugarsku. Nema više ni babe ni dede. Samo moja teta odlazi tamo pa sam iskoristila priliku da odem sa njom. Od detinjstva sam tamo provodila vreme kad god mogu, pa sve do pre neku godinu jer ne možemo zbog obaveza koje imamo oko stoke.

Ono što posebno pamtim je da smo morali na izvor po vodu, hrana je bila spremana pod sačem, peklo se u zemljanim posudama koje zovemo crepnja a nju smo poklapali vršnikom i odozgo se sipao žar. Svakodnevno smo se tako hranili, hleb, pite, krompir, nikad ništa sladje u životu nisam jela od ovoga...  Radilo se mnogo, i sve se radilo ručno ali nije bilo toliko stresno. Zemlja rodna, šta god da posadiš, sve se radja. Odmorila sam od kompjutera, nema televizora, radio nisam ni htela da slušam a mobilni kao da ne postoji jer je mreža nikakva. Znam da sam obožavala da sedim napolju i gledam zalaske sunca. Samo mir, tišina, podsetila sam se i kako izgleda pravi mrak, kad ne vidiš bukvalno ni prst pred okom. I bilo mi je prelepo.

Evo i fotografija:

Naša kuća

Ovde smo čuvali ovce i koze, naša pojata

Ovo je senik, mi smo to zvali plevnja, ono što se ne vidi je štala koja je odmah ispod, kod nas se zove košara

Tetina njiva

Desno naša kuća, levo je senik

Kako da ne volim ovu prirodu...

Česma, ona je malo dalje od nas

Komšije koji su rešili da probaju da se ponovo bave stočarstvom, želim im puno sreće

Senik u komšiluku

Naše polje, udaljeno od kuća oko sat vremena hoda, svuda okolo su bile njive, livade...

Zalazak sunca

Jež je spavao je na putu,  a onda produžio jer smo ga uznemirili

Puhovi nam prave velike probleme, namnožili su se i svuda kopaju rupe, i po celu noć jedu šljive 

Meni su bili smešni jer se uopšte ne plaše i prilazila sam im i na pola metra

Ove mace sam jedva slikala jer verovatno nisu imale puno susreta s ljudima

Komšijin pas Meda, šarplaninac, dovodio je i drugara, još većeg od njega, dolazili su da nas čuvaju, pa smo ih mi iz zahvalnosti hranile

Bundeva

Cvet kome ne znam naziv, čula sam da ga neki zovu milovanka

Sve liči na proleće, svuda zelena trava prepuna cveća, a laste se već spremaju da odu

Tetin specijalitet - ovo kod nas zovemo sukana banica, kore se oklagijom tanje, sa sirom i jajima i pečeno u šporetu na drva, i kuvane šljive

Moja Skrvenica jeste moj dom. Nije bitno gde živiš, bitno je ono što nosiš u srcu. 

A ono što sam pisala - kako se nešto kod nas zove, moram da pojasnim. Živim pored bugarske granice, naš jezik koji svakodnevno koristimo je šopski - skoro svi su čuli za šopsku salatu... U školi se uči srpski i bugarski a šopski je zapravo naš dijalekt. Nešto poput vranjanskog govora. Ako nekog još nešto zanima slobodno nek pita.

Hvala Neno!

Pre oko nedelju dana mi je poštar doneo paket. Nisam ništa očekivala i tek kad sam ušla sam videla da je od Nene sa bloga "Moj cvetni svet". Još pre nekoliko meseci sam osvojila neku nagradicu kad je ona bila sponzor pa sam ja skupljala neke presovane cvetiće i poslala joj jer su mi se mnogo dopali njeni bookmarkeri... A čitanje njenog drugog bloga me nekad opusti, nekad natera na razmišljanje a nekad rasplače, jer kako sam i njoj rekla, divim se njenoj hrabrosti da javno ispriča stvari koje ja nikad ne bih mogla. Poverenje u ljude je meni ograničeno samo na one koji su provereni, prijatelji kojima verujem. Postala sam oprezna i ne dozvoljavam sebi više taj luksuz da verujem nekome bez razloga. A onda Nena odluči da mi pokaže kako može da bude dobar i neko koga ne poznaješ toliko dobro.
Ali ovakav paket nisam nikako očekivala, toliko mnogo stvari, papiri, salvete, tračice, čipka, nisam mogla da verujem. Mislim da svi već znaju da živim u malom gradu i da mi je nabavka materijala vrlo ograničena jer i kad bih želela nešto da kupim ne mogu jer nemam gde. Zato sam i bila tako oduševljena kada sam videla šta mi je sve poslala. Uzbudjenje ne može da se opiše.

 

Nisam ni sigurna na koji način da se zahvalim za sve ovo. Mnogo mi znači i hvala ti od srca!

A razlog što sam čekala toliko dugo sa ovim postom je taj što su krenule prinove kod nas, jarići i jagnjići... Ova nedelja je bila naporna i nisam imala vremena ni za pisanje, ni za čitanje vaših postova, ovih dana ću sigurno uspeti da nadoknadim. Nisu mi dali slobodno ni za 8 mart, ali dobila sam poklon - tri jarića, svi muškarci. Teško mi je da ih slikam jer stalno skakuću i fotografije su sve odreda razmazane i nejasne. Evo samo nekih mališana za one koji vole životinje:

 

 

ovčica stara nepun dan

Želim vam lep dan!

Srećna Nova godina!

Još malo i počinje 2014... Dosta vremena nisam pisala, lični problemi u kombinaciji sa nedostatkom inspiracije su me doveli do toga da nemam nikakvu želju da odvojim vreme za neke radove. Volela bih da budem u sledećoj godini aktivnija i da ne pravim takve pauze.

Želim opet da se zahvalim Vanji, ona je bila jedan od sponzora za blog hop na blogu "Izazovi i slatkiši" i imala sam sreće da budem jedan od pobednika. Dobila sam divne papire za čestitke, pečate, tračice i još neke sitnice. Ovo je moja nagrada:

Napravila sam nekoliko čestitki za Novu godinu za moje male rođake i prijatelje ali su neke poslate a nisam se setila da ih slikam pa postavljam fotografije za ove zadnje tri. 

Želela sam da budu jednostavne, koristila sam i papire koje mi je poslala Vanja. Poneka mašnica , dugme i tračica. I neke nalepnice koje sam dobila od Nene sam uklopila u sve ovo, njih sam čak lepila i na koverte.

Ono što nema veze sa blogom a moram da podelim sa vama je naš novi član - hrčak Milica, zovemo je Mica. Ume da bude tvrdoglava baš kao i ja i mislim da se zbog toga odlično slažemo :-)

I za kraj ove 2013 - želim svima puno uspeha u životu, da budete zdravi, veseli  i da stvarate što lepše radove. Puno sreće u Novoj 2014 godini! 

Moji prijatelji - životinje

Još dok sam bila klinka sam sa prijateljima iz komšiluka spašavala kučiće, mace, vrapce, miševe... Učila sam se odgovornosti, ako bih donela nešto kući morala sam i da se brinem o njemu, nisam obavezu prebacivala na roditelje. Najteža lekcija mi je bila da shvatim da nije moguće sve da spasim.
Razlog za pisanje ovog posta je to što sam pre tri dana izgubila mog vernog prijatelja, mog psa koji je bio sa nama malo više od dvadeset godina. Mama mu je bila lutalica i želeli smo da bar njemu pružimo šansu. Naš Kajzer je uginuo od starosti i zadnju godinu dana je bio samo senka od onog psa što je bio nekad. Oslepeo je i skoro da ništa nije čuo, samo je po njuhu mogao da nas prati ali je i pored toga do zadnjeg dana vreme provodio radeći ono što najviše voli - čuvao je koze i ovce na ispaši. Želim da vam pokažem fotografije mojih ljubimaca, neki su sa mnom i dalje, neki više nisu ali svaki od njih je ostavio trag u mom srcu jer životinje su zbog toga tu, da ih volimo :-)

 Naš verni čuvar Kajzer koji više nije sa nama

 Kajzer

 Ovo je Vidra, ovo je njen način da se rashladi, ona je još uvek sa nama.

 Ovaj đavolak još uvek nema ime, ovde mu se vidi samo jezik :-)

 Ovaj maneken je Žujo, ovde je kao sa razglednice...

 Vili je poseban

on baš ne voli da se mazi...

 Bubica mi je pravila društvo 6 godina, dobila sam je na poklon, prošle godine je uginula. Mnogo sam je volela i stalno sam se smejala zbog nje.

 Toma i Žuća su bili najbolji prijatelji, Žuća je bio mačak mog sestrića ali je bio stalno kod mene. Pre dve godine su nestali obojica, prvo Toma, za nekoliko meseci i Žuća i moram da priznam da još uvek tešim sebe da možda samo lutaju i da će da se vrate.  

 Toma i Žuća

 Gocu sam spasila, napali su ga gavrani i strašno povredili, posle mesec dana je bio spreman da se vrati svojim prijateljima.

Hrana može i da se deli :-) Svakog leta nam dolaze kornjače, hranimo ih, vole jagode, paradajz, dud obožavaju, lubenicu, šljive ali vole i da ukradu macama neki zalogaj.

Šarko i Maza se nešto dogovaraju

Naše ovčice...

Ovo je bio moj način da se oprostim od mojih ljubimaca kojih više nema, takodje da vam pokažem one koji me i dalje uveseljavaju svojim društvom.
Hvala vam što ste odvojili vreme da upoznate moje prijatelje!